Bio jednom jedan princ koji je očajnički želeo da se oženi, ali samo pravom princezom. Putovao je po celom svetu tražeći dobru princezu, ali, nažalost, nigde nije mogao da je nađe. Naravno, bilo je veoma teško znati da li su one prave princeze…
Posle još jedne duže potrage, vratio se kući sam. Bio je veoma tužan, jer je toliko želeo pravu princezu.
Jedne večeri, dok je napolju bila oluja sa kišom, munjama i gromovima, neko je pokucao na gradsku kapiju. Stari kralj je brzo otišao da otvori. Pred kapijom je stajala devojka. Bila je sva mokra! Kiša joj je kapala iz kose, odeća joj je bila prljava i mokra, a cipele pune vode. Rekla je da je ona prava princeza.
“Saznaćemo uskoro, sigurna sam”, mislila je stara kraljica dok su puštali djevojčicu unutra. Ništa više nije rekla i otišla je da uredi spavaću sobu. Na samo dno kreveta stavila je grašak. Zatim je na grašak stavila dvadeset dušeka i još dvadeset ćebadi. I u tom predivnom mekanom krevetu princeza je trebalo da spava.
Sledećeg jutra kraljica je znatiželjno upitala princezu da li se dobro naspavala.
Ali princeza je rekla: bilo je strašno, jedva sam oka sklopila celu noć. Nešto je bilo u mom krevetu. Ležala sam na nečem tvrdom i sada imam modrice posvuda. Bilo je strašno.
Sada su kralj i kraljica sigurno znali da je ona prava princeza! Samo prava princeza može osetiti zrno graška kroz dvadeset dušeka i dvadeset ćebadi. Niko drugi nije mogao, niko osim prave princeze.
Princ je bio jako sretan i odmah se oženio njom. Uostalom, sada je sigurno znao da je pronašao pravu princezu!
A šta je bilo sa zrnom graška? Završio je u Kraljevskom muzeju, gde ga i danas možete videti. To je istina. To jest, ako ga neko nije ukrao…
